Različite vrste nejednakosti i njihove interakcije
Pitanje nejednakosti svih vrsta je u središtu demokratske debate. Iako živimo u društvima obeleženim jednakim pravima (zakon je isti za sve), i dalje postoje ekonomske, socijalne i kulturne nejednakosti. Nejednakost je razlika koja jednu situaciju čini boljom od druge. Na primer, bolje je zaraditi 3.000 eura mesečno nego 1.000 eura, bolje je otići na godišnji odmor nego ne ići na odmor itd.
Danas možemo identifikovati skup ekonomskih, društvenih i kulturnih nejednakosti kumulativne i višestruke prirode.
Dvadeseti vek je započeo ogromnim ekonomskim nejednakostima, plodovima industrijske revolucije koja je započela sredinom prošlog veka. Prvi svetski rat, zatim slom 1929. i Drugi svetski rat doprineli su značajnom smanjenju ekonomske nejednakosti u periodu 1916-1950. U periodu poznatom kao “Trideset slavnih godina” (1945-1975) njihov udeo je generalno smanjen. Posebno nakon 1968. godine, smanjile su se nejednakosti u prihodima između menadžera i radnika. Međutim, od sredine 1980. pa nadalje, one su se ponovo pojavile.
Nejednakosti dolaze u različitim oblicima: generalno razlikujemo one koje su ekonomske s jedne strane i one koje su društvene i kulturne s druge strane. U tom smislu kažemo da su one višestruke. Ekonomska nejednakost ima dve vrste: dohodak i bogatstvo. Društvene i kulturne nejednakosti nisu povezane s novcem (iako mogu biti njegova posledica). To uključuje, na primer, očekivani životni vek između društvenih grupa, stopu odlaska na odmor, broj poseta muzejima, nivoe obrazovanja itd.
Različite koncepcije socijalne pravde
Šta je pravedno društvo? Postoji nekoliko mogućih odgovora na ovo pitanje. Prva vizija socijalne pravde je i najjednostavnija, to je ona koja se izjednačava sa strogim egalitarizmom. Društvo je pravedno samo ako su materijalni ili simbolički resursi savršeno raspoređeni među različitim članovima društva.
Libertarijanci veruju da jednakost prava prvo mora biti zajamčena. Prema Hayeku, pojam socijalne pravde je “besmislen” i samo tržišni mehanizam može nagraditi napore i zasluge svakog pojedinca po njihovoj fer vrednosti.
Utilitarizam vidi pravedno društvo kao društvo u kojem se optimizuje individualno zadovoljstvo svake osobe. To je, dakle, društvo u kojem je socijalna sreća što je moguće veća, i to tako što maksimizira sreću i minimizira bol.
Druga koncepcija socijalne pravde je konačno koncept takozvanog liberalnog egalitarnog pokreta, koji je predvodio Amerikanac John Rawls (1921-2002). Da bi utvrdio svoju viziju socijalne pravde, John Rawls predlaže da se pojedinci stavite pod “veo neznanja”: “Pojedinci ne znaju koje će njihovo mesto u društvu biti ili koje će kvalitete i koristi imati od rođenja”. Postavljeni pod ovaj veo, oni će izabrati, prema Rolsu, dva principa koja mora garantovati država: princip slobode za sve, odnosno da svaki građanin mora imati pravo na iste slobode, a sloboda svakog mora biti kompatibilna sa slobodom drugih (sloboda mišljenja, izražavanja, glasanja, itd.). Ideja je da se određene nejednakosti mogu prihvatiti u “pravednom” društvu, pod dva uslova: prvo, neophodno je da postoje jednake mogućnosti kako bi svi imali pristup najpovoljnijim pozicijama, drugo, nejednakosti moraju pomoći da se poboljša položaj najugroženijih (na primer, možemo prihvatiti da je poslovni lider bogat pod uslovom da otvara radna mesta).
Delovanje javnih vlasti u pitanjima socijalne pravde i borbe protiv nejednakosti, delovanje podložno ograničenjima i raspravama
Pre svega, da bi se smanjila ekonomske nejednakosti, država može provesti poresku politiku koja omogućava vertikalnu preraspodelu od najbogatijih ka najsiromašnijima. Slično tome, država može uspostaviti socijalnu zaštitu koja ima za cilj zaštitu pojedinaca od socijalnih rizika. Takođe može doprineti jednakim mogućnostima pružanjem nekomercijalnih kolektivnih usluga: škole, policija, pravosuđe, zdravstvo, itd. Konačno, država može delovati na nejednakosti borbom protiv diskriminacije.
Međutim, postoje ograničenja za delovanje javnih vlasti po pitanjima socijalne pravde. Prvo, provodi se pod finansijskim ograničenjima. Zapravo, država mora poštovati određene budžetske obaveze na evropskom nivou, kao što je “pakt za stabilnost i rast”. Budući da je podložna “budžetskoj strogosti”, socijalna politika u korist borbe protiv nejednakosti je stoga uokvirena i ograničena. Štaviše, politika preraspodele koja se provodi radi smanjenja nejednakosti podleže kritici. Stoga bi patila od “krize efikasnosti”. Postojanost siromaštva, na primer, bilo bi jedan od dokaza za to. Štaviše, “država blagostanja” bi se suočila sa “krizom legitimiteta”, što znači da bi ljudi bili sve manje spremni da plaćaju poreze. Pristanak naroda na porez bi bio smanjen. Konačno, preraspodela koju vrše javne vlasti imala bi pogrešne efekte i doprinela bi stvaranju “primalaca socijalne pomoći”, pojedinaca koji bi koristili socijalna davanja, a da pritom ne ulažu napore da sami poprave svoju ličnu situaciju. Državne ekonomske i socijalne intervencije zaista mogu stvoriti destimulacije za povratak na posao.
Borba protiv diskriminacije
Borba protiv diskriminacije je instrument koji je dostupan javnim vlastima da doprinesu socijalnoj pravdi.
Borba protiv diskriminacije počinje zakonom i propisima: jačanjem jednakosti pred zakonom, poštovanjem zakona: na primer, zakona o profesionalnoj i platnoj ravnopravnosti, zakona protiv diskriminacije, rasizma, homofobije…
Može se postići i kroz pozitivnu diskriminaciju, koja se definiše kao sistem koji provodi vlast ili institucije koje usvajaju specifične i povoljne mere (otuda i termin pozitivna), kako bi se smanjila nejednakost u situacijama. Na primer, zakoni o obavezi zapošljavanja invalida ili zakon o rodnom paritetu u politici. U većini slučajeva to su nametnute kvote.
Radnje naložene od strane vlasti se sprovode pod ograničenjem i nisu uvek efikasne. Usporavanje rasta ograničava finansijska sredstva države i tera je da se postavi pitanje delotvornosti, sa stanovišta egalitarnog ideala, mera koje provodi.
Postupanje organa javne vlasti sprovodi se uz ograničenja finansiranja. Prihodi se smanjuju jer nema dovoljno doprinosa zbog nezaposlenosti, nesigurnosti posla, niske stope aktivnosti, niskih povećanja plata, ponovljenih smanjenja i oslobađanja od “socijalnih dažbina” za preduzeća.
Rashodi se povećavaju zbog starenja stanovništva i produženja životnog veka, što povećava teret penzija, ali i izdataka za zdravstvo (takođe poskupelih tehničkim napretkom). Povećanje potrošnje objašnjava se i povećanjem nezaposlenosti i nesigurnosti posla.
Međutim, javna akcija se provodi pod finansijskim ograničenjima. Javna potrošnja, bilo ekonomska ili socijalna, mora biti finansirana. Ako se finansiraju povećanjem poreza, smanjuju potražnju i štednju privrednih subjekata. Mogu se finansirati i zaduživanjem, ali u tom slučaju rizikuju povećanje javnog duga, čiji nivo je ograničen od strane EU.
Sve do sad navedeno iako pokazuje jasno smanjenje nejednakosti, one i dalje postoje i bilo je potrebno stvoriti društvene minimume kako bi se sprečilo da pojedinci budu isključeni iz pada tržišta rada u siromaštvo.
Pokrivenost rizikom socijalne zaštite nema uvek efekta na smanjenje nejednakosti, stoga su troškovi zdravstvene zaštite veći među najbogatijima, a penzije su u funkciji nivoa zarađenih prihoda.
Konačno, postojanje socijalnih minimuma, pa čak i socijalne zaštite, povlači rizik da pojedinci ostanu u „zamci siromaštva” ili „neaktivnosti”: najugroženiji bi mogli pomisliti da nemaju interesa da se vrate na posao, jer bi smatrali da je neto prihod od povratka na posao nedovoljan. Takođe govorimo o zamci siromaštva kada siromašni ljudi – često neaktivni – nemaju interesa da traže posao, jer imaju koristi od različitih oblika pomoći.
Mere koje usvajaju javne vlasti mogle bi tako promeniti ponašanje ekonomskih subjekata i dovesti i do neželjenih efekata, kao što su rizici destimulacije: porezi mogu biti demotivirajući za pojedince, manji poticaj za rad ako se oporezuje prihod od rada, akumuliranje ako oporezujemo imovinu ili nasledstva…
Previše poreza ubija porez. Stopa obaveznih odbitaka koja je previsoka obeshrabrila bi kompanije da proizvode, a pojedince da rade. Ako je poreska stopa nula, prihod je nula, isto ako je poreska stopa 100%. pokazuje optimalnu poresku stopu, onu koja maksimizira poreski prihod.
Socijalna zaštita bi mogla dovesti do smanjenja konkurentnosti privrede, posebno zato što povećava cenu rada kroz doprinose za socijalno osiguranje.
Nejednakost prihoda podstiče rad nagrađivanjem individualnog truda. Na primer, visoki prihodi daju poticaj pojedincima da povećaju svoj nivo obrazovanja.
Nejednakost je neophodna za promovisanje štednje i ulaganja. Poznato je da je sklonost štednji veća kod onih sa visokim primanjima. Sada je štednja osnova ulaganja. Dakle, kapacitet štednje, a time i finansiranja investicija, veći je kada je nejednakost prihoda velika nego u suprotnom slučaju.
Konačno, nejednakosti omogućavaju nagrađivanje onih koji inoviraju i na taj način stimulišu tehnički napredak.
Nejednakosti pružaju bitne informacije ekonomskim akterima, u isto vreme dok im je vodič za delovanje. Slobodna igra tržišta, zahvaljujući nejednakostima koje iz toga proizilaze, stoga bi omogućila optimalnu alokaciju resursa.
