„Mi što pišemo moćni smo kao bogovi, stvaramo život koji nije život, a stvarniji je od pravog života. Naš rad zahteva sažimanje i pojačavanje života deset puta, sto puta, da bi ono što dajemo delovalo kao život i bilo pravi život”.
Isidora Sekulić
Pravi susreti sa kreativnim delima odvijaju se u nama i, ako se zaista dogode, igraju za nas. Zapravo, sva lepota sveta predstavljena je u kreativnosti. Kreativnost je prostor svih sloboda, gde mašta lebdi oslobođena od svih prepreka. „Kreativnost rađa umetnost. To je ono što se opire smrti”, rekao je Andre Malro.
Pisanje se pridružuje kreativnosti i umetnosti. Pisanje je izlaz koji nam omogućava da oslobodimo svaki osećaj, svaku emociju, kako bismo ih materijalizovali u tekstu. To je ugodan čin koji funkcioniše kao arhitektura ideja koja rezultira manipulacijom rečima i rečenicama koje daju suštinu tekstu čim se konstruišu. Tekst postepeno poprima formu, značenje i sopstvenu autonomiju.
Tu je i pitanje značenja drugog koje se provlači kroz naš odnos prema kreativnosti i pisanju. Pristup stvaranju, kao posmatrač, kao čitalac ili kao slušalac, znači ući u kontakt sa drugim kreativnim duhom, pratiti ga, razumeti ga, slušati ga, ponekad bez razumevanja, ali biti spreman za to. Kontakt sa drugim je izvor nekoliko važnih fenomena u nama, ono nas transformiše, čini nas otvorenijima, osetljivijima, omogućava nam da prevaziđemo svoje idiosinkrazije i naše nepredviđenosti, naše želje za identitetom, naše poteškoće u razumevanju samih sebe i jasno viđenje neprestanog haosu u našim životima. Oni su ujedno i prostori različitosti i singularnosti u kojima možemo otkriti da postoji više načina postavljanja pitanja i odgovaranja, da su putevi višestruki, a ovo je velika prilika jer su naši životi ograničeni u trajanju i mogućnostima. Uz kreativnost i pisanje imamo priliku živeti kroz uranjanje u mnoge živote.
U stvaranju, u kreativnom i pisanom delu, posebno u kriznim vremenima, kao što smo nedavno videli, postoji i ovo izuzetno ljudsko dostojanstvo koje se neprestano suočava sa bolom, nepravdom i haosom. Bilo je fascinantno videti kako su umetnici ustrajali u održavanju stvaralaštva tokom pandemije – u njima i u nama. Mi nastavljamo u sebi nešto mnogo veće od nas samih, svako ponavljanje, svaka skica, svaki trenutak pisanja to zauzima i proširuje.
Volim razmišljati kao što je Antoan de Sent Egziperi rekao: „Moramo uspostaviti veze među ljudima. Ići zajedno ka boljem svetu, svetu bratstva, tolerancije, humanizma, ne mislim da je ovo utopija. Verujem u to. I svi smo mi deo budućnosti ovog sveta. Na svakom je da izabere svoj put i posveti mu se”.
Pisanje je kao ljubav. Ono definiše ljubav. To je univerzum u kojem je ljubav kralj, zakon i vera. Posvetiti svoja čula i svoj intelekt pisanju vodi u magične svetove, u neistražene univerzume. Uzimanje ishoda pisanja na kraju dovodi do rađanja novih života, novog kosmosa, pružajući neograničeno moćnu katarzu.
