Novo

Kao što je stručnjacima poput psihosomatskih kliničara poznata neodvojivost tela i psihe, tako je poznata i široj populaciji, odnosno ljudima koji zbog svojih telesnih simptoma izazvanih traumama, godinama idu od specijaliste do specijaliste u pokušaju da nađu pomoć za stanje u kome se nalze. Uzmimo za primer teške hronične bolesti ili poremećaje prilagođavanja novonastalim situacijama koji mogu dovesti do teške depresije koja je obično povezana sa stresnim fizičkim, takozvanim vitalnim simptomima. Pitate se: Kako je moguće da trauma može da izazove sve te simptome i bolesti? Moguće je, jer trauma ne postoji u mozgu, ona je u telu.

Kada smo maltretirani ili smo pretrpeli traumu, naš mozak je ozbiljno pogođen, ali mozak nije mesto naše traume, jer trauma nije logična, trauma je emotivna.

Ključno je razumeti da kada razmišljamo, govorimo i istražujemo, dakle naše kognitivne sposobnosti nisu u dodiru s našim emocijama i pamćenjem koje su pod kontrolom našeg limbičkog sistema u kome leži naša trauma. “Mislim da sam bespomoćan” dolazi iz kognitivnog prednjeg dela našeg mozga koji nije u dodiru s našim traumatskim iskustvom koje se odvija u našem telu. Naše unutrašnje iskustvo je ono koje pokreće naš život, koje ga oblikuje i čini ljude kakvi jesmo, jer je ono odgovorno za ono što verujemo o sebi, životu i drugima.

Mislimo da je način na koji se osećamo rezultat našeg razmišljanja, ali istina je da je naše razmišljanje uvek sled naših emocija i osećaja. Kada se vratimo na gore navedenu izjavu, primetićemo da bi ova izjava trebala biti: “Osećam se bespomoćno”. Budući da su ova stanja osećanja, to nisu ‘misli’. Način na koji razmišljamo je zato što su osećanja naša unutrašnja iskustva.

Da bismo razumeli vezu između tela i mozga, moramo razumeti kako naša osećanja kontrolišu našu svest, a time i naše razmišljanje. Kada doživimo traumu, ono što otkrivamo je da naše razmišljanje nije mirno, odmereno i sposobno pronaći rešenja za emocije i osećaje koje doživljavamo. Ono što otkrivamo je da je naše razmišljanje zaglavljeno u odgovarajućem iskustvu naših emocija i osećaja. Ipak, tako hrabro pokušavamo promeniti svoja osećanja u svom telu, pokušavajući naterati svoj mozak na zdraviji način razmišljanja, ali koliko god se trudili, i dalje se osećamo beznadežno i bespomoćno. Tada pomislimo: „Ovo je samo moja sudbina”, i uzalud pokušavamo da se izvučemo iz situacije koja izgleda kao potpuno traumatizirajuća, beskrajna situacija.

Ovo je normalno. Normalno je da se zapitate šta nije u redu sa vama? Zašto ne možete da otklonite misao u glavi, na primer, o osobi koja nije dobra za vas, zašto ne možete otići od te osobe, kloniti je se iako ste svesni da vas uništava. Pitate se kada možete otpuzati i kloniti je se, jer vam se u glavi stalno vraćaju misli o traumi, o tome šta se dogodilo i šta ste mogli drugačije da uradite da niste doživeli ono što ste osećali.

Uobičajeno je imati ne samo osećanja žaljenja, slomljenog srca, kajanja, bespomoćnosti, bola, to je takođe ogromna bitka u pokušaju da povratite i ponovo izgradite svoj život. Razlog za to je taj što mozak prati vaše telo.

Kada postoji trauma zaglavljena u telu, u traumatskom iskustvu, u limbičkom emocionalnom sistemu, ona otima integritet vašeg Bića. Utiče na vašu svest i vašu sposobnost da se otvorite i pristupite olakšanju, rešenju, isceljenju, evoluciji i napretku. Sve te stvari su zatvorene. To jednostavno nije dostupno na nivou svesti zbog uticaja traume na vaše misli. Bačeni ste u stražnji deo vašeg mozga, amigdalu, koja je isključivo fokusirana na preživljavanje. Ovo nije mesto gde je veza s Poljem (koja je celi život) dostupna na način koji je odlučujući, podržavajući, moćan, čak i čudesan način. Umesto toga, zarobljeni ste u intenzivnom traumatskom osećanju i mislima koje stvaraju zastrašujuću ovisnost o peptidima. Dok ne shvatimo kako i zašto trebamo staviti telo ispred mozga, to je zaista zatvor iz kojeg nema izlaza.

Opštepoznato je da psihička stanja utiču na telo, preciznije rečeno, da se izražavaju kroz neverbalne komunikacijske kanale. Kao prikaz može poslužiti primer art teraoije kada se, na primer, depresivna osoba oslobađa teških misli i osećanja putem slikanja.

Tema koncepta psihosomatskog lečenja je sve više zastupljena na konferencijama i kongresima za mentalno zdravlje. Metode vezane za telo klinički su dokazane i neizostavan su deo psihoterapije, poput psihoterapijskih tretmana koji obuhvataju pristupe psihosomatskim simptomima i onim povezanim s emocionalnim iskustvima.

Ali, ako se pitate šta možete učiniti da biste se osećali bolje? Odgovor je: Ljubav prema sebi i odnos prema svom telu s ljubavlju i predanošću! To je način da obavite unutrašnji isceljujući rad pronalaženja, oslobađanja i reprogramiranja svoje traume, kako biste mogli živeti slobodni od nje. Osećanje bespomoćnosti će vremenom sve više zamenjivati osećanje smirenosti, topline, pa čak i nade i moći. Iznenađujuće ćete sve više otkrivati da ove senzacije možete doživeti unutar sebe bez potrebe da imate bilo kakavu potvrdu za sezacijama koje bi dolazile izvan vas, odnosno iz sveta koji vas okružuje. Ovo je trenutak kada počinjete da vraćate svoju moć.